Флавија Јулија Хелена (лат. Flavia Iulia Helenaантгрч. Φλαβία Ιουλία Ελένη; рођ. око 249, умрла око 329), познатија само као царица Јелена или Света Јелена (грч. Αγία Ελένη), била је мајка римског цара Константина I Великог. По традицији, насталој већ у 4. веку, Хелена је у Јерусалиму пронашла једну од највећих хришћанских реликвија Часни крст, па се због тога поштује као светица и у Православној и у Римокатоличкој цркви.

Хелена је умрла крајем 328. или почетком 329. године у време када је имала осамдесетак година због чега историчари данас сматрају да је рођена око249. године. Обично се узима да је рођена у граду Дрепануму у малоазијској области Битинији. Константин је доцније у част своје мајке преименовао град у Хеленопољ и због тога је Прокопије из Цезареје у 6. веку забележио Дрепанум као Хеленино родно место. Међутим, упада у очи да је град тек у време Јустинијана I (527—565) улепшан раскошним јавним грађевинама и црквама. Судећи по натписима из 3. и 4. века име Хелена било је раширено и у источним и у западним провинцијама Римског царства, тако да је тешко тачно одредити Хеленино место рођења.

Исто тако, мало тога се уопште зна о Хеленином пореклу. Тек извори почев од друге половине 4. века говоре о Хеленином ниском друштвеном пореклу. Епископ Милана Амброзије је 395. Хелену назвао гостионичарком (лат. stabularia), a историчар цркве Филосторгије је половином 5. века забележио како је Хелена била жена ниског рода. Укратко, гостионичарке су у римском друштву припадале најнижем друштвеном сталежу заједно са ослобођеним робињама. Понекад су се ове три групе преклапале.

Судећи по натпису из периода око 270. године, Константинов отац, Констанције Хлор је као гардиста цара Аурелијана боравио у Никомедији, граду у непосредној близини Дрепанума. Могуће је да су се Констанције и Хелена сусрели управо у том периоду. Извори не прецизирају правну природу везе између Констанција и Хелене. По некима била је Констанцијева конкубина, по другима супруга. Међутим, по римском праву још од времена цара Августа супружници из неспојивих друштвених сталежа могли су живети у конкубинату. Изгледа да је такав био случај са Константиновим родитељима. Савременик цара Валенса (364378), историчар Еутропије записао је како је Константин рођен из недостојног брака (лат. ex obscuriore matrimonio).

Хелена је родила Константина 27. фебруара 271. или 273. у Наису (данашњем Нишу), граду у Констанцијевом родном крају где су се родитељи будућег цара можда трајно настанили. Најзад, познато је и да су Констанције и Хелена све до 289. године живели заједно, што указује на стабилност њихове везе. Као преторијански префект Диоклецијановог савладара, августа Максимијана Херкулија Констанције се 289, ради даљег напредовања у каријери, растао од Хелене и оженио царевом ћерком (или пасторком) Теодором. Затим је 293. послат у Галију као Максимијанов савладар у рангу цезара, док је његов двадесетогодишњи син Константин упућен на Диоклецијанов двор у Никомедији. Шта се са Хеленом дешавало после 289. извори нису забележили.

Убрзо након прославе Константинове десетогодишњице владавине, Хелена се по Евсевију Цезарејском упутила на ходочашће у Свету земљу. По митрополиту Палестине, циљ августиног пута био је да обиђе света места и искаже своје хришћанско човекољубље. Међутим, Евсевије отворено каже и да је Хелена разделила велике дарове војсци. Овај податак указује да је њена посета ипак имала снажну црту државничке посете. Могуће је да је Константинов нагли заокрет у верској политици, уклањање некадашњег владара Истока Лицинија и обрачун унутар царске породице изазвао немире у источним провинцијама. Подела новца војницима је вероватно примирила прилике на источној граници, а присуство августе је допринело убрзаном спровођењу популарних мера. И последњи међу хришћанима које је Лициније притворио, протерао или послао у руднике на принудан рад су најпосле ослобођени. Хелена је такође, можда у циљу популаризације хришћанских вредности, поделила дарове сиротињи, болеснима и сирочади. Поред тога, августа је обишла и Свету земљу и цркву Христовог рођења у Витлејему и Христовог гроба у Јерусалиму које је њен син почео да гради. Изградњом цркава и других споменика који су подсећали на најранију хришћанску историју римска провинција Палестина је почела да добија обрисе хришћанске Свете земље.

Хеленин порфирни саркофаг

Недуго по повратку са пута по истоку, Хелена је умрла крајем 328. или почетком 329. године. Пошто Евсевије пише како је царица преминула у присуству свога сина, највероватније је да је умрла у Триру пошто знамо да је Константин у јесен 328. одатле водио војне операције против рајнских Германа. Уз војну пратњу Хеленини остаци су допраћени у Рим где су сахрањени у маузолеју који је Константин изградио уз цркву св. Марцелина и Петра и раније одредио као место свог укопа. Хелена је сахрањена у порфирном саркофагу и њене мошти су изгледа једним делом касније пренесене у Цариград и сахрањене у царском маузолеју при цркви св. Апостола уз њеног сина. Мошти преостале у Риму су у 9. веку послате у Ремс у Француској, а остатке мошти је папа Иноћентије II (1130—1143) сместио у римску цркву св. Марије како би их заштитио од лопова. У складу са тадашњом модом, Хеленин саркофаг је искоришћен како би се у њега сахранио папа Анастасије IV (1153—1154) и захваљујући томе је сачуван у Латеранској базилики и данас се налази у Ватиканском музеју.

У хришћанском предању Јелена је приказана као узорна хришћанска царица, побожна, скромна и понизна. Већ је Амброзије Милански 395. године писао као о жени свете успомене, а Руфин ју је описао као госпу неупоредиве вере и религиозне душе. У симболичном смислу, Јелена је, захваљујући својој улози ктитора и сакупљача највреднијих реликвија, сматрана подједнако важном у оснивању овоземљаског Хришћанског царства као и њен син Константин.

Св. Цар Константин и Царица Јелена

Св. Цар Константин и Царица Јелена, савремена икона израђена према византијским канонима. Константин и Јелена заједнички придржавају Истински крст.

Свети Константин и Јелена (Музеј Мандралиска).


Током времена Јеленина улога у Константиновом преобраћењу се почела сматрати кључном. По Житију св. Силвестра из 5. века, Јелена је нагињала јудаизму и тражила је од свог сина да прихвати јеврејску веру. Међутим, Константин је организовао расправу у Риму на којој су се јеврејски и хришћански мудраци суочили и хришћанска страна је захваљујући папи Силвестру однела превагу. Папа Силвестар је потом крстио царицу и све њене синове, ћерке и чланове домаћинства. Отприлике у исто време историчар цркве Теодорет Кирски је такође Константиново преобраћење приписао Јелени. Наводно царица је већ била хришћанка и одгајила је свог сина у духу Христовог учења. И каснији византијски хагиографи, нарочито од 9. и 10. века, су прихватали као чињеницу да је Јелена превела свог сина у нову веру.

Као прва хришћанска царица која је открила заборављени Истински крст, ктиторка и добротворка, мајка цара Константина, а најпосле и грешница која се покајала, Јелена је у Средњем веку била узор за бројне владарке. Опонашајући Јелену, супругаисточноромског цара Теодосија II Атенаида-Еудокија се 437. упутила на ходочашће у Свету земљу. Цар Маркијан и његова супруга Пулхерија су 451. након победе православља над монофизитизмом на Четвртом васељенском сабору поздрављени као Нови Константин и нова Јелена, баш као и обновитељи култа икона Ирина и њен син Константин VI после Седмог васељенског сабора 787. године.

Култ св. Јелене је био раширен и у западној (римокатоличкој) и у источној (православној) цркви. На западу се Јелена поштовала као светица, на Истоку, се и данас успомена на св. цара Константина и царицу Јелену обележава 21. маја по старом, односно 3. јуна по новом календару. Јелена је била и остала популарна светица у различитим деловима хришћанског света. У јужној Француској Јелена се сматра заштитницом од муња, громова и ватре. У Алпима ирајнској области, управо због ископавања којима је откривен Истински крст, Јелена се слави као заштитница рудара. На Кипру се пак верује да је Јелена протерала отровне змије са острва. У Либану хришћани обележавају традиционално 14. септембар паљењем великих ватри у складу са традицијом по којој је Јелена јавила Константину у Цариград да је пронашла Часни крст тако што је наредила да се на врховима брда пале ватре.